Mi vidimo jedan izuzetno veliki i dragocen značaj srpskog monaštva, kako za širenje duhovnog života u Srbiji, razvoj prosvete i kulture uopšte, tako i za očuvanje nacije. Baš kao sto je u skorije vreme bogomoljački pokret vođen svetim Vladikom Nikolajem Velimirovićem obnovio i ojačao duhovni život u našem narodu, jos snažnije je monaštvo uticalo da naš narod odoli svim - islamizaciji, mučenjima, ponižavanjima.O tome svedoce kako mnogi spisi toga vremena, tako i mnoge ruševine sagrađenih manastira .Jedno je sigurno, monaštvo je uvek, imalo čvrst i zdrav duh jer je slobodu postavljalo na čvrstim i dubokim temeljima Hristove slobode i nije se plašilo nikakvog ropstva od ljudi. Jer, ne može da bude rob onaj koji je sebe vezao za Tvorca i Davaoca slobode. Fizičko ropstvo može da sputava telo, ali ne može da sputava dušu
Od Svetoga Save počinje monaštvo u Srbiji, na čijim principima Sveti Sava osniva Srpsku Crkvu. Prvu molčalnicu podigao je u Kareji na Svetoj Gori, gde sam sebe okušava u podvizima. Tu je napisao čuveni Karejski tipik, po kome se i dan-danas čitaju molitve u crkvi svetog Save Osvećenog.Može se zaključiti da je monaštvo u Srba od Svetoga Save do kraja 14. veka snažno uticalo na razvoj života u Srbiji u svim segmentima, a njegov uticaj se moze posmatrati trojako: - snažan uticaj na razvijanje i jačanje duhovnog života kod monaštva, svestenstva i celog naroda; - nemerljiv uticaj na razvoj prosvete i književnosti u našem narodu i - preko potrebni uticaj na jačanje h r i š ć a n s k i h rodoljubivih osećanja kod naseg naroda, naročito za vreme turskog ropstva, koje je pretilo da uništi i Crkvu i narod.
Monaštvo je život u molitvi koji kroz mnoga iskušenja prolazi put prinđjivanja i pokoravanja telesnih strasti radi ozarenja duše blagodaću Duha Svetoga. To je put vaspitavanja kako uma, tako i tela; znači, ne uništavanja tela, već korišćenje tela radi molitve. Tako podvižnici, vaspitavajući um dostižu glavni cilj - svetu energiju Bozju, odnosno blagodat Bozju.. . . Zato su se mnogi povlačili u tišinu, u molitvu. Takav nacin pustinjastva, tihovanja i podvizavanja zapravo predstavlja najviši oblik hrišćanskog života, odnosno stvarni početak pravog monaškog života. Jedan od glavnih ciljeva molčalnika je da preko molitvenog tihovanja postignu očišćenje uma, bestrastije tela, i da kroz sve to dobiju svetu blagodat Božju, jer, kada su podvižnici u stalnom opštenju sa Bogom preko molitava i duhovnih vrlina, njih Božanska blagodat ispunjava i Božanska svetlost obasjava. Znači, takav način pustinjastva i podvizništva jeste prvi oblik pravog monaštva. Po monasima pustinožiteljima dobilo je naziv pustinožiteljsko monaštvo.
Kod nas se veoma malo zna o tome kolika je uloga monaštva na očuvanju duhovnosti u Pravoslavlju. Monaštvo je jedna velika duhovna snaga, koja je učinila izuzetno mnogo na širenju i očuvanju duhovnosti i Pravoslavlja uopšte. Ta snaga ima neprocenjiv znacaj za održanje našeg nacionalnog bića kroz sve vekove. Danas, kad sagledamo periode naše istorije, vekove u kojima su izgradjeni mnogi manastiri , vidimo da je tada i duhovni život naroda bio na zavidnoj visini. I ne samo duhovni, vec i moralni život u odlikovao se istinskom verskom dimenzijom. Iz tog perioda duhovne čistote kako monastva, tako i naroda, potiču veliki svetitelji, počev od svetoga Save. Zadivljujuće je kako se naš narod držao u to vreme i kako je umeo da čuva Pravoslavlje. Zahvaljujući upravo tim velikim duhovnicima, svi su živeli Duhom Božjim i to se svuda osećalo. A sada? Kao nikad potrebno je da se vraćamo sebi, svojim korenima, svome biću. Kako? Preko naše pravoslavne vere
Copyright KA-web dizajn 2010.
Nazad na Index
Man.SUMADISKE EPARHIJE
Man.ZICKE EPARHIJE
RASKO-PRIZENSKA EPARHIJA
- SVETA MESTA -