Sami vernici kažu da o Bogu ne znaju sve. Ateisti na to prigovaraju da ne možemo ni verovati u nekoga ko je za nas misterija, koga ne razumemo. Međutim kada me boli glava, ja ne moram da znam celu anatomiju glave da bih znao da me glava boli. Ne znam koji fizički i biohemijski procesi se dešavaju u mojoj glavi, ali znam šta je glavobolja.
Isto tako, ako iskustvo govori da Bog postoji, nije neophodno da znam sve što Bog zna da bih znao da Bog postoji. Ne znamo ni kako deluje gravitacija, nismo nikad videli magnetno polje, energiju, elektrone, ali vidimo da deluju. Ne znamo ni da precizno opišemo reč "ljubav", a ipak koristimo reč ljubav i tačno znamo da li negde ljubavi ima ili nema.

Ljudi bi želeli da Boga u laboratoriji stave na predmetnu pločicu i da ga pod mikroskopom posmatraju. Ateisti bi želeli da Boga koji je mnogo veće biće od nas u svakom pogledu posmatraju ne kao biće jednako sebi, nego kao biće koje je ispod nas, koje mi osmatramo i proučavamo. Naučnik koji u laboratoriji osmatra predmet svog interesovanja koji je niži od njega ne može biti čovek koji proučava Boga, nego Bog koji gleda čoveka.

Osim toga, čovekov glavni problem nije intelektualne prirode, nije problem znanja ili neznanja. Sa porastom znanja iz neke oblasti, čoveku najčešće raste i ponos, mišljenje da je postao "veliki" čovek. Ali taj "veliki" čovek puši duvan i pije alkohol iako mu njegovo stručno znanje govori da je to nezdravo, da ga to ubija. Čovekov problem nije da li zna, nego da li hoće da posluša kada sazna.